Kako evropska ESG regulativa mijenja pravila globalne igre
Dok se kompanije širom svijeta još uvijek snalaze kroz lavirint različitih ESG standarda, Brisel je već napisao pravila koja su postala norma. Nije u pitanju birokratska opsesija, niti politička agenda već je u pitanju fundamentalna transformacija načina na koji kapital teče kroz globalni ekonomski sistem. Takođe, ma koliko daleko bilo vaše preduzeće od Brisela, ova regulativa će vjerovatno uticati na vaše poslovanje prije i više nego što mislite.
Fenomen koji uvodi promjene na tržištu
Kada multinacionalna kompanija uskladi svoje poslovanje sa evropskim standardima, ona rijetko razvija dva različita nezavisna sistema (jedan za EU, drugi za ostatak sveta). Razlog tome je jednostavana to je jer troškovi paralelnog vođenja sistema premašuju koristi od rada u manje regulisanom okruženju. Ovaj fenomen odnosno koncept koji opisuje moć Evropske unije da njene regulative postanu globalni standard, čak i van granica EU, nije nova pojava jer smo ga vidjeli kod GDPR-a, kod standarda za hemikalije, kod propisa o zaštiti potrošača. Što se tiče oblasti ESG-a, njegov je uticaj možda najdublji.
Evropska unija ne mora da nameće svoje standarde vojnom ili ekonomskom silom. Umesto toga, ona postavlja pravila pristupa najvećem jedinstvenom tržištu na svetu, 450 miliona potrošača sa kupovnom moći od preko 15 triliona dolara godišnje. Kompanije koje žele da prodaju u EU moraju da se prilagode. A kada se jednom prilagode, primjenjuju iste standarde globalno jer je to jednostavnije, jeftinije i sigurnije.
Arhitektura novog standarda
Evropski regulatorni arsenal nije nastao preko noći. On predstavlja rezultat decenije preciznog građenja, gdje se svaki novi propis nadovezuje na prethodni, stvarajući cijeli ekosistem.
Na samim temeljima se nalazi Direktiva o korporativnom izveštavanju o održivosti (CSRD), usvojena novembra 2022. godine i objavljena u decembru 2022. godine, koja je naslijedila dotadašnju Direktivu o nefinansijskom izveštavanju. Razlika nije kozmetička jer će CSRD proširiti obim sa 11.700 na gotovo 50.000 kompanija koje posluju u EU do 2028. godine, sa faznom primjenom počevši od 2025. godine, uključujući i one čija su matična preduzeća van EU. Ove kompanije moraju javno objaviti detaljne podatke o tome kako njihovo poslovanje utiče na životnu sredinu, društvo i upravljanje ali i kako ta pitanja utiču na njihovo poslovanje. Koncept “dvostruke materijalnosti” je revolucionaran jer zahtijeva transparentnost ali ne samo o finansijskim rizicima koje donose klimatske promjene, već i o tome kako kompanija svojim poslovanjem utiče na klimu.
Dok CSRD definiše ko mora da izvještava i o čemu, Regulativa o otkrivanju informacija o održivosti u finansijskom sektoru (SFDR) cilja direktno na finansijske institucije. Menadžeri za upravljanje imovinom, investicioni savjetnici i ostali finansijski učesnici moraju da klasifikuju svoje fondove i proizvode u tri kategorije: oni koji su u skladu sa minimalnim standardima disklosure o ESG rizicima (član 6); oni koji promovišu ekološke ili društvene ciljeve (član 8); oni koji imaju održivost kao primarni cilj (član 9). Ovo nije samo administrativna formalnost jer SFDR direktno utiče na tok kapitala dok investitori imaju sada već jasan kriterijum za procjenu održivosti investicija.
Međutim, ni najdetaljnije izvještavanje ne znači mnogo ako ne postoji konsenzus o tome šta je zapravo ,,održivo”. Tu na scenu stupa EU Taksonomija, klasifikacioni sistem koji precizno definiše šta se može smatrati ekološki održivom ekonomskom aktivnošću. Taksonomija nije lista zabrana već naučno utemeljen vodič, a kako bi aktivnost bila priznata kao održiva, mora doprinositi barem jednom od šest ekoloških ciljeva (ublažavanje klimatskih promena, prilagođavanje klimatskim promenama, održivo upravljanje vodama, cirkularna ekonomija, sprečavanje zagađenja, zaštita biodiverziteta) dok istovremeno ne nanosi značajnu štetu ostalim ciljevima.
Globalni talas koji ide iz Brisela
Uticaj evropske regulative se ne zaustavlja na granicama EU. Kompanije sa sjedištima u SAD, Kini, Japanu ili Kanadi koje žele da posluju sa evropskim partnerima ili prodaju na evropskom tržištu moraju da ispunjavaju iste standarde. Čak i firme koje nemaju direktnu trgovinu sa EU osećaju pritisak, tačnije njihovi investitori, dobavljači i poslovni partneri sve više traže usklađenost sa globalnim ESG normama koje je postavila Evropa.
Američka komisija za hartije od vrednosti (SEC) je predložila marta 2022. godine nova pravila o klimatskom izvještavanju uključujući obavezno izveštavanje o emisijama gasova sa efektom staklene bašte iz ,,Scope’’ 1, 2 (direktne i indirektne emisije). Japan, Novi Zeland, Brazil, Meksiko i Južna Afrika su se obavezali na implementaciju preporuka Task Force on Climate-related Financial Disclosures (TCFD), međunarodno tijelo, sa velikom EU podrškom u implementaciji. Kanada prati G7 saopštenja koja se pozivaju na obavezna klimatska izvještavanja u skladu sa TCFD. Čak je i Ruanda donijela zakon o zaštiti podataka koji je inspirisan GDPR-om.
Ovo nije prisilna harmonizacija već je to pragmatična konvergencija. Države i kompanije shvataju da je lakše usvojiti jedan sveobuhvatan standard nego žonglirati sa desetinama različitih regulativa. Evropa je ponudila taj standard, utemeljen u nauci, podržan pravnom infrastrukturom i testiran na najvećem jedinstvenom tržištu svijeta.
Ekonomska logika zelene tranzicije
Skeptici ESG regulative često postavljaju pitanje: da li strožiji standardi zaista donose ekonomsku korist, ili su samo skupa administrativna obaveza? Trenutna i nedavna situacija sugerišu da je odgovor kompleksniji nego što se čini na prvi pogled.
Kompanije koje su integrisale ESG principe u strategiju pokazale su veću otpornost tokom kriznih perioda. Tokom COVID-19 pandemije, firme sa visokim ESG ocenama bilježile su bolju finansijsku performansu i brži oporavak nego konkurencija. Slično se dogodilo i tokom finansijske krize 2008–2009. godine. Bolje upravljanje rizicima, veća lojalnost potrošača, lakši pristup kapitalu i niži troškovi finansiranja su jedni od razloga ovom ishodu. Ovakva iskustva nam pokazuju da kompanije sa jakim ESG profilom imaju niži trošak kapitala zbog smanjenog percepiranog rizika.
Tržište održivih finansija eksplodira. Samo u 2020. godini, ESG fondovi u Evropi su privukli rekordnih 233 milijarde dolara, gotovo dvostruko više nego 2019. Više od 70% ESG fondova nadmašilo je svoje tradicionalne dane pandemije tokom prvog kvartala 2020, a oko 60% ESG fondova nadmašilo je šire tržište u protekloj deceniji. Projekcije Bloomberg Intelligence-a iz 2021. su sugerisali da bi ESG aktiva pod upravom mogla dostići 53 biliona dolara do 2025. godine, što je više od trećine ukupnih globalnih sredstava.
Još upečatljiviji je rast tržišta zelenih obveznica. Evropa je izdala gotovo dve trećine globalnih zelenih obveznica u 2020. godini, a euro je postao dominantna valuta održivog finansiranja sa 50% učešća u poređenju sa 27% dolara. Projekcije govore da bi tržište ESG duga moglo doseći 11 biliona dolara do 2025. godine.
Izazovi i zamke na putu
Bilo bi naivno pretpostaviti da je implementacija ESG regulative bez prepreka. Jedan od najvećih rizika je regulativna arbitraža kao fenomen gde kompanije biraju jurisdikcije sa najblažim pravilima kako bi smanjile troškove usklađenosti. Iako efekat Brisela smanjuje prostor za takvu praksu, on ne eliminiše mogućnost da manje internacionalizovane firme iskoriste razlike u regulatornim okvirima.
Još ozbiljnija prijetnja je “greenwashing”, predstavljanje proizvoda, usluga ili poslovnih praksi kao ekološki prihvatljivih, iako ne ispunjavaju kriterijume. SFDR i EU Taksonomija su upravo dizajnirani da se bore protiv ovog problema pružanjem jasnih, proverljivih kriterijuma. Međutim, efikasnost ovih mera zavisi od kvaliteta revizije i nadzora.
Za manje kompanije, naročito u zemljama u razvoju, troškovi usklađenosti mogu biti ogroman teret. Skupo izvještavanje, eksterne revizije, prilagođavanje poslovnih procesa jeste proces koji zahtijeva resurse koje mnoge firme jednostavno nemaju. Zato je ključno da zajedno sa regulativom idu kapaciteti za tehničku pomoć, obuku i podršku, naročito u zemljama koje teže evropskom tržištu.
Što dalje? Budućnost regulatorne konvergencije
Evropa već priprema sledeće korake. Predlog o sprečavanju uništavanja šuma zahtijeva da proizvodi koji ulaze na tržište EU ne doprinose krčenju šuma. Mehanizam prekograničnog prilagođavanja ugljenika (CBAM) uvodiće porez na uvoz proizvoda sa visokom koncentracijom ugljen dioksida, prisiljavajući treće zemlje da usklađuju svoje klimatske politike sa EU. Predlog o korporativnoj dužnoj pažnji u lancima snabdijevanja traži od kompanija da verifikuju da njihovi dobavljači poštuju ekološka i ljudska prava.
Ove mjere ne samo da postavljaju standarde unutar EU, već kreiraju ekonomske podsticaje i pravne obaveze koje šire te standarde globalno. Kako se broj zemalja koje usvajaju slične propise povećava, javlja se i potreba za internacionalnom koordinacijom. EU aktivno radi sa tijelima kao što su TCFD i novoosnovanim International Sustainability Standards Board (ISSB) na uspostavljanju globalne osnovne linije za izvještavanje o održivosti.
Prilagođavanje kao strategija, ne obaveza
Za kompanije koje još uvijek posmatraju ESG regulativu kao birokratsku smetnju, poruka je jasna: ,,Voz je već krenuo’’. Pitanje nije da li će se globalna tržišta uskladiti sa evropskim standardima, već kada i koliko brzo.
Firme koje rano prepoznaju ovu realnost i proaktivno integrišu ESG principe u svoje poslovanje ne samo da izbegavaju rizike neusklađenosti već otključavaju pristup kapitalu, grade poverenje sa potrošačima i investitorima, poboljšavaju operativnu efikasnost i pozicioniraju se kao lideri u industrijama koje se transformišu.
Evropska ESG regulativa nije samo evropska priča. Ona je manifestacija globalnog pomjeranja ka ekonomskom sistemu koji uvažava dugoročnu održivost koliko i kratkoročnu profitabilnost. I bez obzira gdje se nalazite na svijetu, taj pokret će oblikovati buduće uslove vašeg poslovanja.
Autor: mr igor Vujačić
Izvori:
Ovaj članak se zasniva na istraživanju objavljenom u Journal of Risk and Financial Management (Redondo Alamillos & de Mariz, 2022), kao i na izvorima o implementaciji CSRD, SFDR i EU Taksonomije.