U savremenim politikama održivog urbanog razvoja, ESG koncept se dugo dominantno posmatrao kroz ekološku dimenziju, sa fokusom na energetsku efikasnost, dekarbonizaciju, zelenu infrastrukturu i smanjenje emisija. Međutim, evropski regulatorni i razvojni okvir sve snažnije potvrđuje da održivi gradovi ne mogu biti zasnovani isključivo na ekološkim kriterijumima, već moraju uključivati i socijalnu dimenziju održivosti — kvalitet života, socijalnu inkluziju, dostupnost usluga i prostornu pravdu.

U tom kontekstu, socijalna komponenta ESG-a („S“) postaje integralni dio urbanog planiranja, razvoja infrastrukture i finansiranja lokalnih projekata. Ovakav pristup prepoznat je kroz više evropskih strateških i regulatornih dokumenata, uključujući Evropski zeleni plan (European Green Deal), Novi Lajpciški dokument o održivim evropskim gradovima (New Leipzig Charter), Urbanu agendu za Evropsku uniju (Urban Agenda for the EU), Evropski stub socijalnih prava (European Pillar of Social Rights), kao i kroz principe „pravedne tranzicije“ (Just Transition Mechanism) i ESG standarde definisane kroz CSRD i ESRS okvir.

Socijalna dimenzija ESG-a u urbanom razvoju

U urbanom kontekstu, „S“ komponenta ESG-a odnosi se na način na koji gradske politike i infrastrukturni projekti utiču na kvalitet života stanovništva, pristup osnovnim uslugama i uključivanje različitih društvenih grupa u procese razvoja i donošenja odluka.

To podrazumijeva:

• pristupačnost javnog prevoza, zdravstvenih i obrazovnih usluga;
• ravnomjernu dostupnost zelenih i javnih površina;
• uključivanje ranjivih i marginalizovanih grupa u procese urbanog planiranja;
• bezbjednost, zdravlje i kvalitet životne sredine u svim djelovima grada;
• dostupnost stanovanja i zaštitu od socijalne i prostorne segregacije.

Novi Lajpciški dokument posebno naglašava koncept „pravednog grada“ (Just City), koji podrazumijeva da urbani razvoj mora biti inkluzivan, participativan i usmjeren na smanjenje prostornih i društvenih nejednakosti. Istovremeno, Urbana agenda za EU insistira na integrisanom pristupu urbanim politikama, gdje se klimatski, socijalni, zdravstveni i infrastrukturni aspekti razvoja posmatraju kao međusobno povezani.

U tom smislu, održivost urbanih zajednica više se ne procjenjuje samo kroz nivo emisija ili broj zelenih površina, već i kroz pokazatelje socijalne otpornosti, dostupnosti usluga, javnog zdravlja i kvaliteta života stanovništva.

Povezanost ekološke i socijalne pravde

Savremeni evropski okvir održivog razvoja sve snažnije povezuje ekološku i socijalnu pravdu. Evropski zeleni plan i Mehanizam za pravednu tranziciju jasno naglašavaju da zelena tranzicija mora biti društveno pravedna i inkluzivna, odnosno da troškovi tranzicije ne smiju nesrazmjerno pogoditi ranjive društvene grupe i lokalne zajednice.

U urbanom kontekstu to znači da:

• revitalizacija gradskih i turističkih zona ne smije dovesti do gentrifikacije i istiskivanja lokalnog stanovništva;
• energetska obnova zgrada i razvoj zelene infrastrukture moraju biti dostupni i domaćinstvima sa nižim prihodima;
• javni prevoz i urbana mobilnost treba da budu projektovani kao javno dostupna i socijalno inkluzivna usluga;
• zelene površine, parkovi i rekreativne zone moraju biti ravnomjerno raspoređeni i dostupni svim djelovima grada.

Ovakvi principi dodatno su prepoznati kroz ESRS standarde u okviru CSRD regulative, naročito kroz ESRS S standarde koji se odnose na lokalne zajednice, korisnike usluga i društveni uticaj poslovnih i infrastrukturnih aktivnosti.

Uloga finansijskog sektora u razvoju zdravih i inkluzivnih gradova

Finansijske institucije imaju sve značajniju ulogu u finansiranju urbanih i infrastrukturnih projekata — uključujući energetsku obnovu, održivu mobilnost, zelenu infrastrukturu, urbanu revitalizaciju i javne usluge. U tom kontekstu, socijalna dimenzija ESG-a postaje važan element procjene održivosti projekata i upravljanja dugoročnim rizicima.

Prema smjernicama Evropske investicione banke (EIB), Evropske bankarske agencije (EBA) i principima održivog finansiranja Evropske unije, procjena urbanih projekata treba da uključuje ne samo ekološke efekte, već i:

• uticaj projekta na lokalne zajednice;
• prostornu i socijalnu dostupnost infrastrukture;
• uticaj na kvalitet života i javno zdravlje;
• pristupačnost usluga različitim društvenim grupama;
• uključivanje građana i zainteresovanih strana u procese planiranja.

Poseban značaj dobija koncept dvostruke materijalnosti (double materiality), definisan kroz CSRD i ESRS okvir, koji podrazumijeva da se procjenjuje ne samo finansijski rizik projekta, već i njegov uticaj na društvo, zajednicu i životnu sredinu.

Na taj način, finansiranje urbanih projekata postaje instrument razvoja ne samo „zelenih“, već i zdravih, bezbjednih i inkluzivnih zajednica.

Crna Gora i značaj socijalne ESG dimenzije u urbanom razvoju

Za Crnu Goru, koja se suočava sa intenzivnim urbanim, turističkim i infrastrukturnim razvojem, integracija socijalne dimenzije ESG-a postaje posebno važna. U gradovima i turističkim centrima rastu pritisci na prostor, infrastrukturu, javne usluge i kvalitet života lokalnog stanovništva, što zahtijeva integrisaniji pristup planiranju i upravljanju razvojem.

U tom kontekstu, održivi urbani razvoj ne može biti sveden samo na zelenu gradnju i energetsku efikasnost, već mora uključivati i:

• dostupnost javnih i zdravstvenih usluga;
• socijalnu inkluziju i pristupačnost infrastrukture;
• zaštitu lokalnih zajednica i kvaliteta života;
• otpornost gradova na klimatske, zdravstvene i socijalne rizike;
• participativno planiranje i uključivanje građana u procese odlučivanja.

Ovakav pristup usklađen je sa Nacionalnom strategijom održivog razvoja Crne Gore, Mapom puta finansijskog sektora ka održivim finansijama, kao i evropskim principima održivog urbanog razvoja i pravedne tranzicije.

Upravo zato će u narednom periodu integracija socijalnih ESG indikatora u urbano planiranje, finansiranje i izvještavanje predstavljati jedan od ključnih elemenata razvoja održivih, zdravih i inkluzivnih gradova u Crnoj Gori.